UBISTVO DJINDJICA(KO JE STVARNO UBIO DJINDJICA)
Jos uvek se ne zna ko je ubio Djindjica,ne ulazim u to ko je pucao,vec kome je i ko je dao mig za ubistvo.Malo sam trazio po netu i resio da to podelim sa vama:
- Punu istinu o atentatu nećemo saznati ni za 30 godina, ponovio je ovih dana, a po ko zna koji put, Djindjićev telohranitelj Milan Veruović (i sam teško ranjen u atentatu).
U godinu isti pesimizam deli i Dušan Mihajlović, ministar policije u vladi ubijenog premijera.
Dakle, dva po prirodi posla najupućenija čoveka u ono što se dešavalo uoči i u toku atentata – uverena su da će se na istinu decenijama čekati, ako je uopšte ikada bude. Otud ne čudi što im niko u Srbiji ne protivreči. Jednostavno, opšta je saglasnost da će sve biti kao i u slučaju atentata na Kenedija.
Ali, istovremeno, maltene niko nema ličnu dilemu oko toga ko je naručilac a ko izvršilac atentata. Praktično, dva su tabora.
U prvom, malobrojnijem, tvrdo su ubedjeni da su ubice upravo oni kojima se već treću godinu sudi (pripadnici specijalne jedinice „Crvene beretke“). A da je politička pozadina atentata – perfidno delo Vojislava Koštunice i njegovih saradnika i saveznika.
U drugom, većinskom taboru, ne veruju da su optuženi kriminalci izvršioci atentata ili da su oni jedini. Dokaze svom uverenju nalaze u samom sudskom procesu. Recimo, iako čak osmorica neposrednih svedoka ubistva premijera Srbije tvrde da su ispaljena tri metka (medju njima i gore spomenuti Veruović), tužilac i dalje insistira da su bila samo dva.
Nije svejedno, jer ukoliko bi se prihvatio i taj „treći metak“, to bi – prema predočenim tragovima tog „nepriznatog“ metka - nužno značilo da se na Djindjića pucalo i sa drugog mesta, odnosno i iz zgrade koja je tačno preko puta ulaza u zgradu Vlade, gde je ubijen srpski premijer. Dakle, u igri bi bio još jedan atentator, što celu optužnicu dovodi u pitanje.
Dalje, kao dokaz se navodi i činjenica da sudsko veće uporno odbija da izvrši rekonstrukciju atentata! Kao, nije potrebno. Takodje, nema valjanog odgovora ni na pitanje kako se moglo desiti da se, za analizu uzeta krv ubijenog premijera - pokvarila?! Ili, ko je dozvolio da nestanu vrata ispred kojih je izvršen atentat i na kojima su tragovi metaka? Jednostavno, neko ih je odmah zamenio novim, a ne zna se gde su stara!
E, u većinskom taboru koji sumnja da na optuženičkoj klupi sada sede prave ubice, ili bar ne svi oni, postoji saglasje da je glavni naručilac atentata – iz inostranstva! Čak je i Miodrag Isakov, ministar iz Djindjićeve vlade, rekao da atentata ne bi bilo da nije bilo „miga iz vana“! Doduše, to isto, ali samo u poverenju, govore i drugi političari iz te garniture.
Zašto bi neko iz inostranstva naručio Djindjićevu likvidaciju? Odgovor je uvek isti: zbog naglog političkog zaokreta pokojnog premijera Srbije. O čemu je reč?
Fakta kazuju sledeće o tom zaokretu. Par meseci pre atentata, Djindjić je najmoćnijim zapadnim političarima (Bušu, Bleru, Širaku…) poslao pisma, ne baš diplomatski sročena. U njima je neuobičajeno otvoreno tražio odgovor na pitanje – do kada će da im Srbija služi samo „kao valuta za potkusurivanje“. Naime, podsetio ih je da su on i njegova vlada sve učinili što su oni tražili od njih, čak i uprkos tome što je to bilo protivno nacionalnom interesu srpskog naroda i njegove države, ali da za uzvrat ništa nisu dobili.
Djindjić im je bez okolišanja poručio da Srbija više ne želi da bude žrtva politike koja na udovoljavanju bosanskim muslimanima i kosmetskim Albancima gradi dokaz da nije usmerena protiv islamskog sveta. I zatražio da se odmah krene sa odlučnim razrešavanjem pitanja Kosova i Metohije.
Ponudio je tri varijante:1. da KiM bude federalni deo Srbije 2. da se KiM uredi sama kao federacija i 3. sporazumno ragraničenje, to jest podelu južne srpske pokrajine.
Reakcije u Vašingtonu, Berlinu, Londonu, Briselu i drugim prestolnicama bile su negativne. Sam Djindjić je tada izjavio da je zbog tih pisama, odnosno političkog stava, „izgubio mnogo prijatelja vani“. Upozorili su ga da je njegova politička ofanziva došla u najgore vreme i da može samo da šteti interesima „medjunarodne zajednice“ u Iraku i Avganistanu.
Djindjić se nije pokolebao. Jer, svojom novom politikom je upravo želeo da spreči da prilike u Iraku ne postanu razlog novog žrtvovanja Srba i Srbije. Usudio se da kaže da on želi da se o sudbioni njegove države odlučuje u Beogradu, a ne u Vašingtonu i Briselu.
Dva poslednja meseca života, mogli su to da zapaze i gledaoci tv dnevnika, Djindjic je delovao kao čovek koji se ne smeje i ne nada. Ni traga nije bilo od njegove čuvene energije i optimizma.
U poslednjem intervjuu, objavljenom samo dva dana pre atentata, Djindjić je sasvim otvoreno rekao da je ostao bez podrške iz inostranstva. I naveo razloge. Zato se odomaćilo da u Srbiji govore: “Djindjića je ubio poslednji intervju u Večernjim novostima“.
Svi koji su bili blizu ili bliski sa Djindjićem mogli su tih dana čuti od njega da su ga „Ameri pustili niz vodu“. Dakle, kada je reč o političkoj pozadini, u Srbiji jedni tvrde da iza atentata stoji vlastoljubivi Koštunica, a drugi su, opet, ubedjeni da je to američko delo.
Inače, kako vreme prolazi, žal za Djindjićem je sve veći. Zbog toga što je spremno i odlučno ispunjavao svaki zahtev takozvane „medjunarodne zajednice“, uključujući i hapšenje i isporučenje Miloševića Hagu, mnogi su ga smatrali slugom i poslušnikom Zapada.
Ali, kada je Djindjić sam javno priznao da zauzvrat ništa nije dobio i da više ne želi da žrtvuje nacionalne interese Srbije zbog političkih interesa zapadnih sila – kritičari su mu sve oprostili. Pogotovo što je bio u stanju da prizna grešku, jer to je osobina samo velikih državnika.
Djindjić nije bio ni manji ni veći nacionalista od Šredera ili Širaka. Njegov zaokret u politici prema zapadnim silama – bila je njegova državnička odluka. Prosto, za Djindjića nije više imalo smisla ni opravdanja da bude nem na čelu države od koje se samo traži poslušno žrtvovanje.
A svestan da će to uzaludno žrtvovanje potrajati sve dok se ne reši pitanje Kosmeta, odlučio je da odlučno krene u njegovo rešavanje. Zato se nije ustručavao da kao poslednju soluciju ponudi i podelu.
Nisu ga podržali ni u inostranstvu, ali ni kod kuće. Srpski političari koji se sada bore za Kosmet, tada su govorili Djindjiću da „nije vreme“ da pokreće taj problem. Zbog Iraka i Avganistana.
Mene lično, kada ovih dana razmišljam o Zoranu, najviše boli i mori činjenica da je on znao da će biti ubijen! I ponašao se kao neko ko se pomirio sa takvom sudbinom. Ja mu nisam verovao …
Zoranovo ubistvo je delo onih od kojih se ne može naći zaštita. To je jedino sigurno, ma ko to bio.
Premijer ubijen zbog Kosmeta, Sartida, preleta aviona za Irak i JSO. Književnik Momir Lazić kaže da je suđenje za ubistvo Zorana Đinđića „velika farsa, iza koje se kriju oni koji znaju da su ga ubili Amerikanci“.
– Amerikanci su imali više motiva: Kosovo i Metohija, zabrana preleta američkih aviona na putu za Irak, „Sartid“, koji Đinđić nije hteo da proda Amerikancima i želja da se rasformira JSO, najjača vojno-policijska struktura u Srbiji. Oni su ga doveli na vlast i posle ubili, a određen broj njegovih saradnika to zna. Ubica Đinđića je došao, obavio posao i vratio se nazad, a Zvezdan Jovanović i ostali su nevine žrtve, kojima se pokriva ubistvo. Ja sam ubeđen da majka Zorana Đinđića zna celu pozadinu slučaja – smatra Lazić.
V. M, PRAVDA,
Đinđić ubijen zbog Sartida
Dragaš: Pokojni premijer odbio je da proda smederevsku železaru Amerikancima. Đinđića su izveli na streljanje, a ministri i novi premijer odmah su izvršili prodaju. Kada je neko u žalosti, ne bavi se biznisom, kaže Branko Dragaš Iz Pensilvanije je otišlo 552 miliona dolara namenjenih za kupovinu „Sartida“, a u Srbiju je stiglo samo 21,3 miliona Smederevska železara „Sartid“ mogla je da bude prodata za najmanje 500 miliona dolara, a ne 21,3 miliona. Da Zoran Đinđić nije ubijen, kompanija ne bi ni bila prodata tako jeftino jer se pokojni premijer usprotivio prodaji Amerikancima – tvrdi u izjavi za „Pravdu“ ekonomista Branko Dragaš.On podseća da je „Sartid“ prodat u vreme vanrednog stanja odmah nakon ubistva Đinđića i kaže da „nije reč o slučajnosti“. Iskoristili priliku– Da nije ubijen, ne bi uspeli u svojoj nameri. Đinđića su izveli na streljanje, a ministri i novi premijer koji su bili u dubokoj žalosti imali su i duboke interese da odmah izvrše prodaju. Kada je neko u žalosti ne bavi se biznisom, a oni čak nisu sačekali da se situacija malo slegne nego su se odmah okoristili novonastalom situacijom – podseća Dragaš koji je izrazio zadovoljstvo što je ova afera počela da se razotkriva.
On tvrdi da je prodaja „Sartida“ jedna od najvećih korupcionaških afera u našoj zemlji.
I Savet za borbu protiv korupcije sa Vericom Barać na čelu, bavio se spornom prodajom „Sartida“ američkom „Ju Es stilu“ i zaključio da je na delu bila velika korupcija.
– Prema mojim izvorima, iz Pensilvanije je otišlo 552 miliona dolara namenjenih za kupovinu „Sartida“, a u Srbiju je stiglo samo 21,3 miliona. Za tu cenu prodato je svih pet „Sartidovih“ fabrika, a samo fabrika belog lima u Šapcu vredi oko 120 miliona dolara. To pokazuje koliko su oni nisko otišli prilikom privatizacije. Ceo dug „Sartida“ od 1,7 milijardi dolara je prenet na državu. Fabrika je prodata iz stečaja, po nalogu tadašnje Vlade tako da su za ovaj zločin odgovorni premijer i svi ministri – objašnjava Dragaš.
On kaže da su poverioci „Sartida“ bili spremni da svoj dug konvertuju u akcije što bi bilo mnogo povoljnije za državu. FBI zainteresovan– Država bi dugove pretvorila u akcije i „Sartid“ bi postao akcionarsko društvo, a sigurno je da bi se poverioci nagodili sa radnicima i penzionerima. Umesto toga Vlada Srbije je fabriku koja vredi oko 500 miliona dolara prodala za 21,3 miliona.
Smatram da je bila ogromna korupcija u kojoj je učestvovao vrh države zajedno sa predstavnicima američke diplomatije. Naša policija treba da se poveže sa FBI u Americi jer je sigurno da su i oni zainteresovani da se sve razreši – uveren je Dragaš. Inače, marta 2002. godine tadašnji generalni direktor „Sartida“ Živomir Novaković i predsednik kompanije „Ju Es stil“ Košice sklopili su sporazum o saradnji dve kompanije. Potpisivanju ugovora su prisustvovali premijer Zoran Đinđić, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović i ambasador SAD u Beogradu Vilijam Montgomeri. Ipak, saradnja smederevskog giganta sa slovačkom filijalom „Ju Es stila“ nije donela neke koristi, jer je „Sartid“ ipak uvučen u stečaj, a njegova imovina prodata je 31. marta 2003. godine kao stečajna masa upravo američkoj kompaniji za preradu čelika. U jeku vanrednog stanja, kada su svi mediji bili strogo pod kontrolom tadašnjeg Biroa za komunikacije Vlade Srbije, u medijima je jedva provučena informacija da je prodat „Sartid“. Izvor „Pravde“ iz policije kaže da su pripreme za prodaju „Sartida“ vršene duže vreme unazad, ali da je čudno što je firma prodata baš u vreme vanrednog stanja. – U pitanju je posao meren milijardama dolara. Samo dug koji je država preuzela na sebe iznosi 1,7 milijardi. Za te pare nekom bi se isplatilo čak i ubiti premijera – kaže on.
(Dalje)
